Izvoru „Snežnik“, trebalo je mnogo vremena pre nego što je počeo da se koristi u zdravstvene svrhe. On je otkriven tek krajem 19-og veka, a do 1916. godine uopšte nije korišćen. Tek je te godine, zahvaljujući probuđenom interesovanju jednog austrijskog oficira, izvor očišćen i izvedeni su i radovi na osnovnoj kaptaži (na izvor je postavljena lula). Po završetku prvog svetskog rata i voda sa izvora „Snežnik“ počela je da se upotrebljava u lečilišne svrhe. Nije dugo prošlo pre nego što su prvi korisnici lekovitog izvora „Snežnik“, osetili poboljšanje svog zdravstvenog stanja pa je tako među prvima ozdravila i učiteljica Darinka Čavdarović Telebaković, koje je u znak zahvalnosti 1920. godine uredila izvor „Snežnik“ i na njemu podigla česmu. Zainteresovanost za vode izvora Snežnik je rasla, što je ubrzo uslovilo rekaptažu, zbog povećanih potreba za vodom sa ovog banjskog izvora. Isprva su nad izvorom postavljene bivete sa drvenim nadstrešnicama, a česme su bile ispod nivoa zemlje, pa je bilo nephodno sići do izvora po vodu, a tu su bile i devojke čije je zaduženje bilo dodavanje vode.
U periodu od 1878. do 1880. godine ponovo je izvršena rekaptaža izvora „Snežnik“, zbog potreba modernizacije, a stari paviljoni zamenjeni su novom bivetom. Izvor „Snežnik“ spada u grupu alkalnih, ugljenokiselih, hladnih mineralnih voda. Temperatura izvora je 17.4 ᵒC, a pH vrednost iznosi 6.2.